Tatjanino pismo Onjeginu


U romanu u stihu „Evgenije Onjegin“ Aleksandra Puškina, Tatjana, divna devojka tradicionalnog vaspitanja, zaljubljuje se u Onjegina, čoveka iz grada koji je došao na odmor u malo selo u kom je živela. I pored strogog vaspitanja i protivno svim pravilima, idući za svojim srcem, ona piše Onjeginu pismo i izjavljuje mu ljubav…
Stihovi pred nama ne spadaju slučajno u najlepše primere ljubavne poezije…

Пишем вам – шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
Презрење ваше да л’ ћу стећи.
Ал’ ако вас мој удес худи
Бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
И за срамоту мојих јада
Не бисте знали ви ни сада,
Бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
И да ћу бар и ретко моћи
У селу да вас видим нашем,
Да се веселим гласу вашем,
Да вам што кажем, па да затим
О истом мислим и да патим
Дане и ноћи дуге сама
Док не дођете опет к нама.

Ал’ особењак ви сте, знамо,
И тешка вам је селска чама,
А ми…ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?

Смиривши бурне осећаје,
Можда бих једном (ко ће знати?)
По срцу нашла друга верна
И била бих му жена смерна,
А својој деци добра мати.
Други!…А’ не, ја ником не би’
На свету дала срце своје
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
Да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, бог је тебе упутио,
Мој заштитник до гроба буди…
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио,
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
У души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
Јер чим си уш’о, ја сам знала,
Сва премрла и успламсала,
И рекла: он је ово био!

Ја тебе често слушах сама;
Говорио си са мном једном
Кад просјаку помагах бедном
И када блажих молитвама
Буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
О привиђење моје драго,
Промак’о кроз ноћ као сена,
Над узглавље се моје саг’о
И шапнуо ми речи наде
Љубави пуне и искрене?
Ко си ти? Чувар душе младе
Ил’ кобни дух што куша мене
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
Заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
Пред тобом сузе бола лијем
И молим заштиту од тебе…
Помисли: ја сам овде сама
И никог нема да ме схвати,
Сустајем и мој ум се слама,
А немо моје срце пати.писмо
Чекам те: наде глас у мени
Бар погледом оживи једним,
Или из тешког сна ме прени
Прекором горким и праведним.
Заврших! Да прочитам стрепим…
Од стида више немам даха…
Ал’ ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: